Upoznali smo ga u filmu “Pored mene” i zavoleli kao Tadiju. Zatim smo imali prilike da ga gledamo u 2 serije koje su nagrađivane na Kanskom filmskom festivalu – “Kljun” (2021) i “Sablja” (2024). Sa glumcem Darkom Ivićem razgovarali smo o njegovim hobijima, kulturi, utiscima sa snimanja serija i značaju stila u glumi.
Kako je nastala grupa Amin Kru?
Prvo sam započeo solo karijeru kada sam sa 16, 17 godina snimio prvu pesmu, a zatim sam shvatio da sam suviše mlad za tu vrstu egzibicionizma i da mi je potrebna neka podrška i ekipa. Džoni i Alek iz Amin Kru-a su mi bili prijatelji i nekako smo spontano došli do toga. Zajedno smo izbacili nekih 10ak pesama, snimili smo čak i ceo album ali on nikada nije izašao.
Kada ste imali solo karijeru da li ste snimali pesme u studiju?
– Snimao sam u Platinum Studiju gde su tada snimali Juice, Elitni Odredi, Mimi Mercedez i Arafat. Doduše, meni su daleko bili zanimljiviji nastupi od samog čina repovanja, volim razmenu uživo sa publikom zbog čega sam i glumac. Nastupe smo imali svuda u regionu ali bih izdvojio 2 koja najviše pamtim. Prvi je „Svi kao jedan“ Festival, a drugi kada smo Arafat, par drugara i ja bili predgrupa Die Antwoord-u. Imalo je to svojih draži, ali meni je to bio deo odrastanja – imao sam potrebu da se bavim nekakvm umetnosti, a bio sam još mlad za glumu.
Kako je izgledalo snimanje serije „Kljun“ s obzirom na ulogu koju tumačite i kako su izgledale pripreme?
– Zapravo, nisam ni imao pripreme jer nije trebalo da snimam tu seriju uopšte. Snimanje serije je već počelo, a neki drugi glumac je trebalo da igra Borka. Oni su me zvali nakon 2 ili 3 dana snimanja, ja sam pristao i otišao i nekako je Borko našao mene. Samo snimanje je bilo prelepo iskustvo, Jelena Gavrilović i Uroš Tomić su dva divna reditelja, ekipa na snimanju je bila sjajna i sve to jue pratila identična energija. Borko mi se dopao jer do tada nisam imao priliku da igram tolikog introverta koji ima po jednu rečenicu u epizodi. Pored lika, privukla me je i sama priča jer sam imao isti doživljaj doživljaj kao publika zato što nikada nisam dobio ceo scenario već samo fragmente. Što se tiče oružja, obuka je bila predivna, radio sam sa timom, kaskadera – „Familijom“ gde sam imao bazične obuke sa oružjem. Na snimanju nisam želeo da imam kaskadera jer sam osećao da će se videti razlika u kadru, a došlo mi je i kao izazov da osetim kako se ti ljudi zapravo ponašaju i na šta su sve spremni. Samog Borka sam napravio tako da je on matematičar i džudista. To su stvari koje su bitne za glumca a publika za njih ni ne zna. Matematiku sam izabrao jer mislim da ljudi poput njega koji su plaćene ubice moraju mnogo dobro da znaju matematiku i da proračunaju svaki milimetar gde im je plen, a džudo zbog toga što su oni najmirniji ljudi na svetu i gotovo su svi inmtroverti, naravno ulogu je igrala i neophodna fizička sprema.
Zbog čega se ni u filmu „Pored mene“ , a ni u istoimenom mjuziklu ne prikazuje Tadijina pozadinska priča?
– Želeli smo da nešto i vi izmaštate, ničija pozadinska priča se zapravo ne pokazuje do kraja. Nije potrebno da pokažemo neke scene, već ćete osetiti u kadru i to što nije prikazano. Najčešće pitanje koje sam dobijao na kraju 1. dela je bilo „A šta je kraj?“ . Kraj filma je kada ostanu sami sa sobom i kada se ogole jedni pred drugima, tada su se prvi put susreli sa svojim pravim licima, a ne naličjima koje biraju za školu ili društvo. Svi su pokazali ponešto, a jedino je Tadija pobegao i nije pokazao ništa. To se može videti u poslednjoj sceni kada Tadija ostaje sam u mraku jer to i jeste Tadija, on živi mrak i stoga nikada neće dopustiti da ga vidimo kad je tužan i kad plače jer ne bismo ostali dosledni liku.
Pošto su Vas uglavnom stavljali u ulogu negativca, da li ste makar za diplomsku predstavu uspeli da se izborite da ne igrate istu ulogu?
– Diplomska predstava „Fizičari“ je i dalje jedan od najlepših tekstova koje sam pročitao u životu. Nisam tumačio negativca, već Isaka Njutna. Zapravo ti misliš da je to moja uloga, a zatim kako predstava odmiče pokazuje se da ja u stvari igram mentalno obolelu osobu koja misli da je Isak Njutn što je bilo veoma izazovno predstaviti. Na samom kraju se ispostavi da ja glumim tajnog agenta koji se pretvara da je mentalno oboleo i da misli da je Isak Njutn kako bi uspeo da zaštiti svoj pravi identitet. Potrudio sam se da sva 3 lika poseduju nešto specifično ponaosob, a najzanimljivije mi je bilo da predstavljam Isaka Njutna, tada sam izmenio i izgled i glas. Ako bih morao da biram neke buduće uloge, odabrao bih neku sličnu.
Kako je došlo do nastanka franšize „Star Wars: Breaking point“?
– Stevan Filipović i ja smo obožavatelji filma „Star Wars“ i uvek smo maštali da napravimo film gde bismo Slaven Došlo i ja glumili braću ali bih ovaj put ja bio onaj dobri. Naša ideja je bila da napravimo srpsku verziju i zbog toga smo odabrali tu planetu koja je jako siromašna i agresivna. Zatim smo želeli da napravimo 2 dizelaša (po uzoru na klasične ortake iz kraja) koji su džedaji i tako su nastala braća Dust – Nola i Kess. Prvo smo napravili Nola (starijeg) kojeg sam ja tumačio u kako bi on verodostojno oslikao naše maštarenje, ja sam jedan dan otišao do frizera i zamolio ga da mi ošiša čiroki. Zatim smo ceo osmišljen film poslali Star Wars + Disney franšizi i čekali dozvolu. Kroz odgovor smo dobili vrlo striktne odrednice šta je dozvoljeno, a šta ne i onda smo u okviru toga našli prostora da manevrišemo. Takođe, bili smo obavezani da proizvod nazovemo Fan Film, ali nam je rečeno da ćemo biti uvršteni u „Star Wars“ svet. Naš film je išao kao uvod odnosno trejler za zvanični film u određenim državama. Divno je bilo snimati, radili smo sa kaskaderskom agencijom „SKA“ i tada sam imao kaskadera. Kaskaderi su palili glave jedni drugima, hodali po zidovima, skakali sa nerealnih visina tako da smo se na snimanju osećali kao deca na igralištu.
Odakle potiče ljubav prema sportu i kako je to hronološki teklo?
– Oduvek sam voleo sport i fizičku aktivnost, volim sve što mi stvara izazov. Kada sam bio mali to je bio vaterpolo, čak sam godinu dana bio u klubu u Gimaraišu u Portugaliji. Nakon toga sam shvatio da sam se zasitio vaterpola i da bi sve nadalje bilo na silu. Zatim je u tinejdžerskim godinama usledio MMA, boks i kikboks. Do danas nisam uspeo da nađem nešto što će mi biti zanimljivije od sporta. Privlači me što zahzteva veliku disciplinu, smirenost i koncentraciju i zapravo mi dosta npomaže u glumi, valjda zato što sam porastao kao čovek kroz sport, a samim tim postajem bolji glumac. Upravo ljubav prema sportu mi je dosta pomogla u pripremi uloge za seriju „Sablja“. Mislim da kroz sport upoznaš sebe i da te dosta oblikuje kao čoveka, takođe je i psihički oslobađajuće, a o fizičkim benefitima nema potrebe ni da pričam.
Koliko se Vaš privatni stil razlikuje od stila u ulogama?
– Postoji ogromna razlika zato što u ulogama kroz kostim ti govoriš nešto o svom liku i to je jako važno. Na primer u seriji „Gentleman“ Kaja Skodelario je maltene izgradila svoj lik na osnovu toga kako se oblači. To su sve neki znakovi koji nam govore ko je ta osoba, kog je statusa kako novčano, tako i u društvu. Što se tiče mog stila uglavnom za događaje biram košulju i farmerke, a za svaki dan sportsku odeću. Što se tiče onoga šta bih voleo da iznesem na nekom događaju to bi bio pull-over i kaput uklopljen uz retro stvari (nalik kačketu iz Peaky Blinders-a).
Koja je najizazovnija uloga koju ste tumačili?
– Definitivno uloga Tadije, pogotovo u 3. delu u filmu „Pored nas“ Tu sam najdalje otišao sa portretisanjem lika, međuitim, moram priznati da mi je u više navrata tokom snimanja i prva dva dela filma bilo zaista fizički teško da budem toliko odvratan. Druga po redu je uloga Borka iz serije „Kljun“ kada sam po prvi put imao atipičnog negativca koji je uz sve to ogromni intelektualac i introvert.
Pošto kao glumci često predstavljate na filmskom platnu nešto što je nastalo po knjizi, da li zbog toga što znate proces nastajanja postoji neka preferenca?
– Knjiga dozvoljava mnogo više mašte nego film, kada čitaš knjigu možeš i sam nešto iracionalno da smisliš i to je jako lepo.Što se tiče samog filma, nisam ljubitelj ekranizovanja knjiga uz naravno nekolicinu izuzetaka (poput Harry Potter-a i Gospodara prstenova) Uglavnom prvo volim da pogledam film ili seriju a zatim da pročitam knjigu po uzoru na koju je rađena zato što je meni čitanje nadgradnja. Film je neka verzija tog reditelja, a zatim mi je uzbudljivo da uporedim sopstvene i njihove verzije i vizije.
11. Koje su Vaše omiljene knjige?
– Omiljena knjiga mi je „Majstor i Margarita“ i njoj se uvekl vraćam, međutim, sve zavisi od mog raspoloženja i koji tip knjige priželjkujem u tom momentu. Jedna od divnih knjiga je „Otpadnici“ od domaće autorke Ane Mijović i zaista bih toplo preporučio da se pročita. Volim istorijske knjige pogotovo kada su povezane sa likom kog treba da izgradim, tako da je izbor knjiga često povezan i sa poslom. Na primer, kada sam se pripremao za predstavu „Solunci govore“, našao sam od Antonija Đurića sve o Prvom svetskom ratu što mi je ekstremno pomoglo da se ubacim u raspoloženje za tu predstavu. Klasicima se uvek vraćam u smislu Šekspira i Čehova koji će uvek i za glumu biti značajni. Od Šekspirovih dela najdraža su mi „San letnje noći“ i „Antonije i Kleopatra“. Na spisku za čitanje se nalazi knjiga „Deca zla“ Miodraga Majića, s’ tim što sam istoimenu seriju odgledao i veoma mi se dopala.
Intervjuisala: Jovana Srdić
Foto: PR
1. Unapred napravite plan kako da pobedite umor
